SHARE

Недавно убиство Бориса Немцова у Москви многи су на Западу искористили да за тај злочин, директно или индиректно, оптуже председника Русије Владимира Путина. У Србији пак, Немцовљево је убиство подсетило управо на западни рукопис елиминације сопствених савезника, у циљу стицања опипљиве политичке користи. Реч је о убиству премијера Србије Зорана Ђинђића 12. марта 2003, чија се 12. годишњица обележава управо ових дана.

У недавно објављеној књизи „Трећи метак. Политичка позадина убиства Зорана Ђинђића“, њени аутори Милан Веруовић, лични пратилац српског премијера који је и сам био тешко рањен у атентату, и новинар Никола Врзић сугеришу смелу тезу да су у атентату на српског премијера известан, висок степен учешћа имале и британска и америчка тајна служба.

Ruski ekpres d
ИЗВОР: РУСКИ ЕКСПРЕС (За Србин.инфо)

«Третья пуля» Недавнее убийство Бориса Немцова в Москве многими на Западе было использовано для того, чтобы прямо или косвенно обвинить в этом преступлении президента России Владимира Путина.

У првом делу књиге, анализом судских списа и других званичних докумената, аутори деконструишу званичну верзију Ђинђићевог убиства, доказујући да је та, званична истина супротна и материјалним доказима и исказима очевидаца, да је заснована на подметнутим доказима (попут пушке из које је – наводно – убијен српски премијер), исконстурисаним признањима и сведочењима заштићених сведока, те вештачењима која не само да се косе са материјалним доказима и сведочењима очевидаца атентата, већ су супротна чак и основним законима физике.

Други део књиге, који анализира политичку позадину убиства а у оквиру тога и улогу западних обавештајних и дипломатских структура у читавом случају, показује да је Зоран Ђинђић, амерички фаворит из времена рушења Слободана Милошевића и „српског Мајдана“ 5. октобра 2000, до 2003. године од „дела решења“ постао „део проблема“, претња по pax americana успостављен на Балкану, будући да је у сукоб са западним партнерима ушао и по питању Космета, и Републике Српске, и односа према Хашком трибуналу.

Ова његова политика отвореног сукоба са Западом је, како се показује, после његове смрти доживела потпуни преокрет, при чему су тај преокрет српске политике, у правцу пожељном за евроатлантске интересе у Србији, извели Ђинђићеви непосредни наследници.

Овај документовани преокрет српске политике после Ђинђићеве смрти, иначе потпуно непримећен у свим досадашњим анализама атентата, утолико је индикативнији што трагови присуства америчке и британске обавештајно-дипломатске структуре, како књига „Трећи метак“ показује, постоје, практично, у свим догађајима који су претходили атентату, а тих трагова има и после атентата, у утврђивању лажне званичне верзије атентата која је сву кривицу за смрт српског премијера свалила само на криминални „Земунски клан“ и неколицину припадника Јединице за специјалне операције.

Укрштање докумената српске јавне и тајне полиције, транскрипата сведочења пред Специјалним судом у Београду, других јавних исказа те „Викиликсових“ депеша америчке дипшломатије, наиме, показало је да су британска и америчка тајна служба пружале заштиту кључном заштићеном сведоку, да су имали свог човека инсталираног у „Земунски клан“ који је „управљао његовим деловањем“, да је истовремено британска обавештајна служба уочи атентата имала информацију да ће до атентата доћи, а да је њен припадник Ентони Монктон и активно учествовао у истрази, да су после атентата дипломатски представници евроатлантистичких структура пружали политичку заштиту тужиоцу који је био аутор оптужнице деконструисане у првом делу књиге, те да су, најзад, америчке дипломате у Београду, како је показао „Викиликс“, биле у непрестаној и директној комуникацији са председавајућим судског већа које је водило процес, с којим су чак разговарали и о томе који ће припадник „Земунског клана“ добити статус заштићеног сведока како би подржао оптужницу против својих дојучерашњих колега, односно, лажну званичну истину о убиству премијера Србије Зорана Ђинђића…